Svako zeli svoj deo
U Tel Avivu smo bili vec nekoliko dana i kada smo dobili slobodan dan krenuli smo u Jerusalim. Prva stanica muzej holokausta. Na ulazu u muzej je pisalo 'Da li su greske kao ova nase li inasih oceva? Ucite svoju decu da uce svoju decu a njihova deca generacije koje dolaze' Muzej je jedna planina koja se prevedeno na srpski zove 'mesto imena' i predstavlja memorijalni centar. Tura je trajala oko 2 sata ali se cinuilo da traje mnogo duze. Informacije koje smo dobijali od vodica bile su tuzne a mizej na zalost, bogat imformacijama, filmovima, licnim predmetima zrtava. Bilo je dirljivo i u meni probudilo tugui bes, kako je do toga uopste doslo? Da li su ljudi po prirodi zli? Ludak nije bio samo na ccelu drzave, ludi su bili svi. Crno-beli film pokazuje ucenike koji pozdravljaju firera i pevaju u njegovu slavu! 10% cele populacije Poljske bilo je ubijeno za samo nekoliko godina. Odgovornost svakog pojedinca. Ono sto me je najvise uzdrmalo a u isto vreme vratilo neku nadu da pojedinci ymiru hrabro i ponosno su neke kratke price koje sam uspela da saznam kad sam se odvojila od grupe i zelim da ih podelim.
U vetrini je stajala ispletena torba i ukrasena drvena kutija koje su dve starice u kampu isplele i ukrasile. Fotografija homoseksualnog para koji se drzi za ruke u kampu. Vodja organizacije mladih u jednom poljskom kampu koji su svom dnevniku kaze 'svi znamo sta ce se desiti, moram da ohrabrim decu, smisljam igre i ucim ih'. Film u kome jedan preziveli deka prica svoju pricu, kaze 'Moj otac je umirao, odveli su ga u bolnicu u kampu u kojoj nijebilo doktora, bilo je to mesto za umiranje. Znao sam da je moj otac drzao parce hleba pod jastukom, bio sam uzasno ggladan. Umirao sam od gladi. Hteo sam da pojedem hleb ali moje obrazovanje i odgoj mi nisu dozvolili da uzmem taj hleb od njega jer sam mislio da time govorim da je vec mrtav. Sledeceg dana moj otac je umro a neko je pojeo njegov hleb. Od tada nisam osecao nikakve moralne duznosti u kampu, jedi ili ce te pojesti. Glad je bio najveci neprijatelj.''
Jeda prica me je odusevila. Kada su nacisti dosli u bugarsku zatvorili su grupu jevreja u skolsko dvoriste gde su cekali da ih pdvedu u kamp. Vodja pravoslavne crkve u mestu preskovio je ogradu i rekao 'ne brinite, ako vas vode, vode i mene' pravoslavna crkva vrsila je pritisak na vladu i svi jevreji bili su oslobodjeni ponizenja i poguba. Dakle bilo je moguce spreciti ludilo! Ludilo ipak nije prekinuto. Na izlazu iz muzeja usli smo u halu imena, gde je zabelezeno 4 miliona ubijenih a neke police su jos uvek prazne. Bilo je to iskustvo koje ostavlja pitanja i samo jedan odgovor-ne postoji opravdanje i oprost za genocid.
Sledeca stanica- Jerusalim, sveti grad, sve sveto.
Grad u zidinama, grad gradjen u srednjem veku, sa kamebim ulicama rima, otomanskim kapijama i jevrejskim duhom. Hriscanska cetvrt sa prelepom arhitekturom i velikim brojem ulica sa imenima osvajaca. Na svakom koraku se vide grcka slova uklesana u zidove. Svako zeli deo svetog mesta. Pored pravoslavne crkve je dzamija. Isprepletane vere osecaju se ali nema tenzije. Ulice su strme i uske ali je uzivanje hodati kroz mesto koje je poznavalo mnogoe imperije. Stizemo da mesta gde je Isus (naime) razapet: ja ocekujem nesto jednostavno i cisto. Umesto tpga dobijamo ogromnu crkvu u kojoj dogma i slepilo kulminira, redovi od nekoliko metara na ulazu u pecinu koja je sad kapela grcke ortodoksne crkve. Sa druge strane kopti. Katolici gore, jermeni dole. Opet svako moze da nadje svoje mesto i sta mu najvise odgovara. Duh se ne moze nigde osetiti od svih ukrasa i euforicnih vernika. Odatle krecemo i pravimo pauzu za rucak. Prodavci vas napadaju i nide sve. I sve po ne zamislivim cenama koje padaju za 50% ako ne i vise, oseca se i beda. Deca rade u prodavnicama, zovu tate da pitaju za cenu i divni su, iskreni i tuzni.
Na putu za jevrejsu cetvrt prolazimo kroz pasaz sa svezim mesom i povrcem koje je najpljavije mesto koje sam ikad videla. Ipak, deluje kao da posao ide. U jevrejskoj cetvrti sve je novo i uredno. Na putu za zid placa stajemo da odmorimo na panorami i i grad izgleda velicanstveno i svetlo. Na stepenicama koje vode do zida slusam starog jevrejina koji svira gitaru tiho ali sa uzivanjem. Nekoliko stepenika nize, prosi zena zveckajuvi drsko casom sa novcicima. Ona ima vise novcica od deke muzicara. Osecaj je kao na filmu i svi su obuceni tradicijalno sa crnim mantilima i sesirima. Ulicom setaju citajuci i moleci se, decaci imaju orijane glave sa kovdzama ispred usiju. Zene i muskarci su odvojenji. U celom jerusalimo videli smo jednog palestinca koji je kao i svi ostali pokusavao da nam nesto proda.
Krecemo ka mrtvom moru i tu nema sta da se kaze, beztezinski osecaj je neverovatan i tu se odmaramo i lecimo.
Veceramo u restoranu libanske kuhinje gde nas docekuju i donose hranu bez prestanka, atmosfera je vesela i opustena. Konobari zele da nas upoznaju i igramo se i sa domacim macicima.
Dan koji je bio ispunjen i edukativan, uvod u kulturu Izraela i njegovih stanovnika, koji pitaju coje su greske a greske se nastavljaju.
U vetrini je stajala ispletena torba i ukrasena drvena kutija koje su dve starice u kampu isplele i ukrasile. Fotografija homoseksualnog para koji se drzi za ruke u kampu. Vodja organizacije mladih u jednom poljskom kampu koji su svom dnevniku kaze 'svi znamo sta ce se desiti, moram da ohrabrim decu, smisljam igre i ucim ih'. Film u kome jedan preziveli deka prica svoju pricu, kaze 'Moj otac je umirao, odveli su ga u bolnicu u kampu u kojoj nijebilo doktora, bilo je to mesto za umiranje. Znao sam da je moj otac drzao parce hleba pod jastukom, bio sam uzasno ggladan. Umirao sam od gladi. Hteo sam da pojedem hleb ali moje obrazovanje i odgoj mi nisu dozvolili da uzmem taj hleb od njega jer sam mislio da time govorim da je vec mrtav. Sledeceg dana moj otac je umro a neko je pojeo njegov hleb. Od tada nisam osecao nikakve moralne duznosti u kampu, jedi ili ce te pojesti. Glad je bio najveci neprijatelj.''
Jeda prica me je odusevila. Kada su nacisti dosli u bugarsku zatvorili su grupu jevreja u skolsko dvoriste gde su cekali da ih pdvedu u kamp. Vodja pravoslavne crkve u mestu preskovio je ogradu i rekao 'ne brinite, ako vas vode, vode i mene' pravoslavna crkva vrsila je pritisak na vladu i svi jevreji bili su oslobodjeni ponizenja i poguba. Dakle bilo je moguce spreciti ludilo! Ludilo ipak nije prekinuto. Na izlazu iz muzeja usli smo u halu imena, gde je zabelezeno 4 miliona ubijenih a neke police su jos uvek prazne. Bilo je to iskustvo koje ostavlja pitanja i samo jedan odgovor-ne postoji opravdanje i oprost za genocid.
Sledeca stanica- Jerusalim, sveti grad, sve sveto.
Grad u zidinama, grad gradjen u srednjem veku, sa kamebim ulicama rima, otomanskim kapijama i jevrejskim duhom. Hriscanska cetvrt sa prelepom arhitekturom i velikim brojem ulica sa imenima osvajaca. Na svakom koraku se vide grcka slova uklesana u zidove. Svako zeli deo svetog mesta. Pored pravoslavne crkve je dzamija. Isprepletane vere osecaju se ali nema tenzije. Ulice su strme i uske ali je uzivanje hodati kroz mesto koje je poznavalo mnogoe imperije. Stizemo da mesta gde je Isus (naime) razapet: ja ocekujem nesto jednostavno i cisto. Umesto tpga dobijamo ogromnu crkvu u kojoj dogma i slepilo kulminira, redovi od nekoliko metara na ulazu u pecinu koja je sad kapela grcke ortodoksne crkve. Sa druge strane kopti. Katolici gore, jermeni dole. Opet svako moze da nadje svoje mesto i sta mu najvise odgovara. Duh se ne moze nigde osetiti od svih ukrasa i euforicnih vernika. Odatle krecemo i pravimo pauzu za rucak. Prodavci vas napadaju i nide sve. I sve po ne zamislivim cenama koje padaju za 50% ako ne i vise, oseca se i beda. Deca rade u prodavnicama, zovu tate da pitaju za cenu i divni su, iskreni i tuzni.
Na putu za jevrejsu cetvrt prolazimo kroz pasaz sa svezim mesom i povrcem koje je najpljavije mesto koje sam ikad videla. Ipak, deluje kao da posao ide. U jevrejskoj cetvrti sve je novo i uredno. Na putu za zid placa stajemo da odmorimo na panorami i i grad izgleda velicanstveno i svetlo. Na stepenicama koje vode do zida slusam starog jevrejina koji svira gitaru tiho ali sa uzivanjem. Nekoliko stepenika nize, prosi zena zveckajuvi drsko casom sa novcicima. Ona ima vise novcica od deke muzicara. Osecaj je kao na filmu i svi su obuceni tradicijalno sa crnim mantilima i sesirima. Ulicom setaju citajuci i moleci se, decaci imaju orijane glave sa kovdzama ispred usiju. Zene i muskarci su odvojenji. U celom jerusalimo videli smo jednog palestinca koji je kao i svi ostali pokusavao da nam nesto proda.
Krecemo ka mrtvom moru i tu nema sta da se kaze, beztezinski osecaj je neverovatan i tu se odmaramo i lecimo.
Veceramo u restoranu libanske kuhinje gde nas docekuju i donose hranu bez prestanka, atmosfera je vesela i opustena. Konobari zele da nas upoznaju i igramo se i sa domacim macicima.
Dan koji je bio ispunjen i edukativan, uvod u kulturu Izraela i njegovih stanovnika, koji pitaju coje su greske a greske se nastavljaju.
Коментари
Постави коментар