cekam svetla

Kada vozim svoju biciklu iz pozorista, posle predstave, oko 23 sata nocu, kad je vazduh topao a grad pust, sve sto zelim je da pricam. Samo zelim da pricam, da sednem na neciji prag, da popijem jedno hladno pivo. Kad se vracam kuci posle predstave nista ne moze da me iznervira, strpljivo cekam da se svetla promene. Kada vozim svoju biciklu kroz noc, ja sam ponosna na svoju dugu kosu koju vetar nosi. Izmisljam razne dijaloge u glavi. Voziti biciklu kroz noc je mocno. Voziti biciklu posle predstave je bolje. Tad su mi osecaji budni. Nahranila sam se svetla, buke i adrenalina. Ono sto jos radim je: secam se nekog drugog leta kad nije bilo predstava, kad nije bilo toliko odgovornosti, kad je sve bilo spontano. Ali, u ovakvu mirnu noc, ne mogu da se pozalim. Mir. Ono sto ponekad radim je: pevusim razne pesme kojih se setim. Na primer, isli smo u Afriku da sadimo papriku.  Ono sto jos ponekad radim, a sto mislim da je jako naivno i detinjasto, ali ne mogu da zaustavim je: zamisljam kako izgledam spolja gledano.
I lepo delujem sebi vozeci biciklu iz pozorista, znajuci da radim posao dobro, posao koji volim, da je noc tako mirna i da uskoro idem kuci.