Slike koje vidim kad zatvorim oci

Grad je pust. Koracam pored raznobojnih dvospratnica cije boje blede i kojima fale parcici fasade. Koracam kroz prasinu na utabanom putu i osvrcuci se posmatram korake koje ostavljam za sobom. Tihi vetar ih uvek brzo vraca u prasinu i nista. Vazduh je ustajao i topao. Hodam kao i uvek, odsutno i pognutih ramena. Iako u njoj nema niceg teskog, spolja gledajuci, plasticna kesa koja se skoro vuce po putu deluje kao da moze da izdrzi ogromne tezine, ali ja ne. Otvaram vrata i drvenim stepenicama se penjem na prvi sprat. Soba je mala, a svetlost ulazi samo kroz isprekidane linije na roletnama. Ukljucim mali ventilator i sednem ispred njega. Nije to svez vazduh, ali je nesto. Sporo i tesko disuci zatvaram oci. Cujem tad jednostavnu melodiju koja moje srce ispuni mirom. Eto kako se osecam na ovom svetu. Nada mora uvek da postoji,