kao ruža koja vene

 Palim cigaretu. Otvaram novi prozor i kucam "ja te pesmom zovem"

Svaki put kada bi nestalo struje radio u njihovoj sobi bi zaboravio vreme i trebalo je otići do sobe i vratiti vreme kada se svetlo vrati u našu kuću. Pritiskala bih dugme na vrhu žutog ali od dima već izbledelog uređaja. Cigareta za cigaretom, nikad nije prestajo. Posle nekog vremena iz te sobe bi se čuo poznati zvuk i njegova omiljena pesma koju je puštao "Radio Beograd". Žena iz radija i on bi pevali u tandemu. "Ja te pesmom zovem, željna tvoga milovanja, sliku tvoju ljubim, ljubim ljubim svakog dana". U ovom delu glas bi mu malo napukao. Zatvorene zelene oči ko zna šta su tada videle.  Pred kraj nije prepoznavao lica, prepoznavao je samo oblike. Pred kraj oči su mu bile sive i prekrivene nekim beličastim velom. Voleo je da šeta u odelu i svakog dana vikao na svoju ženu a ona bi mu vrećala istom merom.

Sada sam ponovo u toj kući sa strancem i ona mu plilazi da se upoznaju. Ali pre nego što išta kaže, iz džepa stare bordo kućne haljine vadi malu uramljenu crno belu fotografiju. Ovo je moj čovek. Eto ovo je bio deka. Vidi kako je bio zgodan. Ne nastavlja ovaj razgovor ali idalje drži tu fotografiju u rukama. Gledam te ruke i sećam se da ih nisam nikad videla kako ih drže. Pesma ostaje prisutna u njenom životu svakog dana. Ali deo koji bi ona pevala je na samom kraju. 

Usne zele, ruke traze
A nemirno srce sanja
Da cu opet tvoja biti
U svitanje jednog dana